Izazovi roditeljstva

Milo moje,

danas si napunio 9 meseci! Kako je samo proletelo! Već 9 meseci se družimo. Već 9 meseci uživam u tvom osmehu, mirisu, zagrljaju, pogledu... Uživam što sam tvoja mama.

Sada već zasigurno veoma dobro znaš ko sam ja. Tvoja sigurna luka. Tvoje sklonište od nepoznatog i nepoznatih. Tvoj lek za svaku bol. Tvoja portikla kada jedeš, jer zašto se ne bi obrisao o mamino rame :)? Sve ti je oprošteno već sledećeg trenutka kada se nasmeješ.

Kupili smo loptu. Veliku, šarenu, laganu. Ne znam da li si više ti uzbuđen ili Bak. Jedva smo je do kuće doneli, hteo si da pocepaš kesu još u autobusu. Kako samo ponosno šutiraš loptu! To te je naučila baka Sneža. Dede, ujak i tata su zakazali, prestiže ih baka :) 

Danas smo šetali po šumi. Ne odustaješ ni kada se umore te tvoje malene noge. Malo posrneš, klekneš, ali odmah se dižeš i nastavljaš. Kao i pre 9 meseci. Bilo je teško, ali si se junački izborio. Svaki put, a ti i ja znamo koliko je trajalo. Ti si moj junak, od prvog trenutka. Došao si na ovaj svet boreći se, i želim da takav budeš uvek. Moj borac.

Nekome je sve u životu već dato, nekome ništa. Ti imaš mamu i tatu koji te beskrajno vole, imaš ujaka i tetku, bake i deke, prabake i pradedu i još mnogo, mnogo drugih koji te vole i misle na tebe. To je tvoje bogatstvo mili moj. Ljudi, prijatelji, porodica. Džaba sve bogatstvo ovog sveta ako je čovek sam. Ne zaboravi to nikada.

Prolazili smo danas pored bolnice u kojoj si rođen. Tu sam te prvi put videla, poljubila, zagrlila. Neverovatno je da je već 9 meseci prošlo. Onoliko koliko si bio u maminom stomaku, toliko dugo si i napolju, donoseći sreću i radost u živote svih koji te upoznaju.

Nisu nam jednom ljudi rekli da si im ulepšao dana kada su te sreli u autobusu. Svima se osmehneš, pa se onda sakriješ i postidiš. Voliš da slušaš bake i deke kada ti pričaju i uvek se okreneš kada čuješ dečiji glas. A boga mi, počeo si i za devojkama da se okrećeš! Da nije malo rano, ljubavi? Imaćeš vremena i za devojke, ma biće vremena za sve!

Hvala ti za svaki trenutak u ovih proteklih 9 meseci. Sve je vredelo, znam to kada te pogledam dok spavaš. 9 meseci plakanja, neprospavanih noći, pelena, bljuckanja, mleka, kašica, flašica, udaraca, modrica, ugriza, temperatura, doktora, ali i osmeha, zagrljaja, golicanja, ljubljenja, maženja i uspavljivanja! 

Volim te beskrajno, onako kako samo mama može. Ti si moja sreća, moj maleni anđeo. I kada si nevaljao, i kada vičeš, plačeš i ne slušaš, ja te volim. Kada te grdim, kada te ne uzmem iz kreveta, kada viknem, ja te volim. Uvek, uvek, uvek ću te voleti.

Ti i ja se ipak poznajemo 9 meseci duže, tih divnih meseci koje nam niko ne može oduzeti <3 

Да, имам 22 године. И да, ово ми је прво дете. Нисам имала млађег брата или сестру, нисам чувала туђу децу дуже од пар сати, нисам здравствени радник, нити васпитач. Али ја сам мајка. И мени је то сасвим довољно.

Када ме виде са дететом, људи имају неописиву потребу да ме саветују. Зато што сам млада, а изгледам још млађе, након што их прође првобитни шок да је то заправо моје дете, сви се претварају у драге савете. Помисли човек да је лепо када неко жели да ти помогне, али верујете ми, више није. Када ми је потребан савет, затражићу га. Затражићу од своје мајке, педијатра, другарице...али не и од било ког човека на улици.

Чудно је то како људи младост одмах повезују са неким катастрофалним грешкама. Као да никада у животу нисам видела дете, и као да је оно у опасности од мене. Па то је моје дете, расло је у мом стомаку 9 месеци, и током сваког дана расла је и моја љубав према њему. Па одакле им онда идеја да бих могла да га на било који начин повредим?!

Најгоре од свега је што на крају почнете да им верујете и да сумњате у себе. Запитате се да нису можда њихове сумње оправдане? Да ли сам стварно лоша мајка?

Када сам рекла да свом детету нећу стављати "памперс" пелене, већ да ћу користити памучне платнене пелене, наишла сам на море различитих мишљења и савета. Да ли знаш колико је то посла, зашто се враћаш у прошлост, ко још то користи, па то се више и не продаје, ко ће да пере, пеглаћеш по целу ноћ и сл. Зато што они знају боље од мене.

У породилишту су дете повијали са памперсом, а ја сам код куће наставила са памучним пеленама. Питала сам маму да ми покаже како је она нас повијала, и погледала сам како то ради патронажна сестра. Брат и ја смо живи и здрави, начин повијања као и старим књигама, патронажна сестра потврдила да је добро. Коначно сам била срећна што сам схватила како и шта, кад ето опет савета. Не две него једна, не на четири дела већ на 104, једна у квадрат друга у троугао, затегни, отпусти, продужи, преклопи, обрни, окрени, фротир унутра, фротир напољу, превише си стегла, премало си стегла... Зато што они знају боље од мене.

Следи следећа ноћна мора- дојење. Од тренутка када сам сазнала да сам у другом стању, знала сам да желим да дојим своје дете. Просто, то је за мене била једина опција. Али, никада није све онако како планирамо. Беба је стигла, помоћ око дојења у породилишту лоша, цимерка има млека на литре, а код мене једва. Кап, две, колострум полако креће. А малени гладан, сестре само сипају дохрану у његово грло као да је птић, а не беба. Њему фино, сит, неће да сиса. Преживимо ми то, дођемо кући, ја решена да искључиво дојим. Крене и млеко, и пратеће нуспојаве (чворови, болови, чуда) и наравно ево стижу полако и савети. Једи, не једи, пиј, немој да пијеш. Од овога ће доћи млеко, од овога ће стати, од овога ће имати грчеве, од овога ће повраћати беба... Једна патронажна сестра подржава, дође друга и каже обавезно дохрана, беба је ситна. И не само то, него ме и наплаши како ће нас послати у Тиршову ако он не добије још 800г до прве контроле, како не напредује, само што није рекла да сам лоша мајка. Наравно, зато што сам толико млада и онда сигурно појма немам. Била је у праву, нисам знала да не смем ни у лудилу да је послушам. То знам данас и због тога се највише кајем! Моје дете је на дохрани, иако сиса још увек, али му то није доста, зато што сам ја поклекла под притиском особе која треба да ми пружи подршку. Веровала сам да зна боље од мене.

Онда су дошли изласци и питања комшија, познатих и непознатих - зашто има капу, зашто нема капу, зашто је покривен, зашто је откривен, да му није хладно, да није гладан, можда му смета сунце, ипак је он мали, зашто сте баш сада напољу... То је наше дете! Нећемо га убити ако га изнесемо напоље! Неће га појести бабарога ако је напољу у 22ч када је у кући 40степени, а на тераси макар 15 мање. Али ипак, сви они знају боље од нас.

И причи никада краја.

Зашто је у ходалици? Да није рано да већ седи? Зашто не спава у 8 сати? Где му је јакна? Зар он сме у "кенгуру" да се носи? Зашто идеш аутобусом са тако малом бебом? Он већ проходава?! ...

Сви ови коментари не помажу младим мајкама, ни мало. Подржите нас, похвалите или у супротном - ћутите. Ако не тражимо савет, немојте се сами наметати. Чак ни из најбоље намере. Наравно, ако чинимо нешто што угрожава наше дете, одреагујте. Мада мислим да су такве ситуације ретке. Младе, старе, школоване или не, богате, сиромашне, какве год - мајке су мајке. И свака зна шта је најбоље за њено дете.

Свим младим мајкама желим много снаге и воље да издржимо све што нас чека, а нека нам награда буде осмех наше деце!

Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на Blog.rs и можете почети са блоговањем.